Jedno, tada još nepunoletno, dete sa ovih prostora dobilo je pre mnogo godina veliki koncertni Steinway klavir kao nagradu za prvo mesto na međunarodnom takmičenju mladih pijanista u Milanu. Mislilo je tada ono, sad kad „izbaci“ roditelje iz spavaće sobe ili, ako klavir ne stane tamo, moći će sigurno u dnevni boravak, ako ne ni tamo, ma porušiće sve zidove ako treba, ima da stane makar dete sedelo tj. sviralo sa klavirske stolice u trpezariji…

Al’ ne lezi vraže. Stenvej, najkvalitetniji instrument u svojoj klasi u celom svetu, nije mogao tek tako da stigne u njegov grad. Trebalo je da se plate i specijalan transport i porez i carina i verovatno još neke takse. I tako. Ukupni troškovi nisu bili ni blizu cene te magične drvene kutije, ali ipak ogromni za njegovu porodicu, čak i ako bi se eventualno odobrio neki dugoročni kredit za sve te dažbine. A roditelji su mu bili „normalni“ ljudi i, kao i skoro svi drugi roditelji tada, svakodnevno su odlazili na posao i imali sve ono što je bilo dovoljno za nekakav običan život.

Dakle, dete nije bilo siromašno, tačnije, nikada se nije tako osećalo u svom dosadašnjem životu. Ustupilo bi u zamenu za Stenvej svoj Petrof – najdraži instrument, i radni sto, i muzičku enciklopediju, i metronom… dalo bi sve što trenutno ima. Pri tom je mislilo na polovni pijanino češke proizvodnje, izvađen iz neke potopljene ratne podmornice iz davnih vremena, koji mu je otac kupio na buvljaku kada je slučajno naišao na tog upornog prodavca kojeg je, onako usput, samo pitao za cenu. Nije koštao mnogo, iako je mnogo više vredeo. Tako je dete i otkrilo, čim mu se pijanino uselio u predsoblje (jer nije mogao da stane baš bilo gde) da ima talenat, da kažemo, za muziku.

Posle je ono napravilo, srpskim jezikom rečeno, karijeru, i to ne ovde, nego negde na Zapadu. I muzičku akademiju je završilo u nekoj drugoj zemlji koja ga je pozvala da kod njih studira baš na osnovu nagrade sa tog takmičenja. I detetu je, sa još uvek nepunih 18 godina, pružena mogućnost da samo izabere profesora. Svi „kandidati“ su bili svetski poznati pijanisti i pedagozi, i svi su želeli da im ono bude student.

I onda, kada to nekadašnje dete samo sebe uporedi sa nekim vrtoglavo talentovanim afričkim izvođačem na tam-tamu za koga niko, osim lokalnog stanovništva ili tam-tamera, nije čuo, shvati da je ipak imalo mnogo, mnogo sreće. A neko dete danas u Srbiji, jedno od 45% od ukupne dece u Srbiji, obraduje se do nebesa kada nekim čudom, niotkuda, od nepoznatog darodavca dobije veliku plišanu gračku, prvu pravu igračku u svom sedmogodišnjem životu.