Sve srećno u životu delimo sa svojom porodicom.
Delimo srećne vesti, događaje, iskrene osmehe, dane i godine. Niko kao porodica ne može da primi našu sreću sa još većom, i našu tugu sa još dubljom tugom i zabrinutošću. Čak je i ta tuga vrlo brzo iza nas, samo ukoliko ima ko da nam pruži ruku. Taj dodir ponovo će sa nama deliti najlepše trenutke.

U tom deljenju međutim ne treba da zaboravimo na onu veliku porodicu, jednu jedinu u univerzumu, a to je čovecanstvo. To je porodica sa kojom možda ne delimo sreću, radost, tugu i uznemirenost, ali delimo isto nebo. I ona postoji.
Ali nema svako osećaj da je deo te velike porodice. Onaj ko ima osećaj da joj pripada on sigurno ponekad razmišlja o njoj. Razmišlja ovako: ako bih podelio nešto sa svim ljudima u svetu podelio bih osmeh. A ako bih birao kome da ga podelim, neka to bude onima kojima je najpotrebniji. Onima koji imaju najmanje razloga za njega, kojima je teško, koji su bolesni, koji nisu obučeni, kojima je hladno, koji su žedni, koji su gladni, koji nemaju roditelje, koji nemaju kuću, koji nemaju onu ruku što stvara dodir stavljajuci tugu negde iza.

Eto. To bi podelili oni koji misle o velikoj porodici. A misliti o velikoj porodici znači biti srećan u svojoj.