Zahvalnost je rec koja se mota po mojim mislima ovih dana. Zahvalnost za za sve sto imamo kao sto je topli dom, struja, voda, hrana, jer neka bica u nasoj blizini nemaju ono sto je nama tako nevazno i sto bi bilo prirodno da svako ima . I zaista sam zahvalna sto postoje ljudi koji nisu izgubili osecaj za svoje bliznje ljudsko bice koje pati u ovom trenutku i sto se covek udruzuje sa covekom da bi neko ugrozeno dete osetilo toplinu tog doma u kome zivi. I zbog toga, hajde da sve ono sto je nama nevazno ili tako malo bitno, podelimo sa nekim kome je to nase nebitno, jako vazno u ovom trenutku. Svako od nas , koga ovo materijalno , ovo mrtvo, ne cini sretnim ili je visak u nasem zivotu, ili ga ima previse i stoji baceno u nekom kutu… podelimo, pruzimo zivim decijim dusama, jer je njima primarno za zivot.

I onda se zapitam: Da li bi bilo patnje, siromastva, da li bi bilo emocija poput zavisti, ljubomore, straha da svako dete na zemaljskoj kugli ima sve ono sto mu je potrebno? Da svako dete zivi u obilju i da ono sto je primarno svakom detetu za sretno detinjstvo, a to je topli dom, hrana , roditeljska ljubav i pravo na obrazovanje, bude dostupno podjednako svima. Zato , osvrnimo se svi, otvorimo oci, pogledajmo oko sebe i budimo ono sto zaista u biti i jesmo-HUMANA LJUDSKA BICA.

Autor teksta:

Kristina Talic