Situacija u državi je poprilično teška. To je nešto čega smo svesni apsolutno svi. Međutim, možemo sa velikom sigurnošću da kažemo da konstantno ponavljanje fraza kao što su „Nikada neće biti bolje“ ili „Kada će više nešto da se promeni“ neće rešiti niti jedan problem.

Voleli bismo svi da postoji magična formula koja će rešiti glad i siromaštvo u celom svetu. Nažalost, tako nešto ne postoji. Prepušteni smo sami sebi. Ipak, rešavanje naših svakodnevnih problema je nešto što nas čini borcima, a rešavanje tudjih je nešto što nas čini dobrim ljudima.

„Kako da pomognem nekome kada ni sebi ne mogu da pomognem?“

Priznajte da je ovo pitanje koje često postavljate sami sebi. Listajući društvene mreže možete videti puno objava koje pozivaju na finansijsku pomoć socijalno ugroženim porodicama i deci. Ta objava zadrži vašu pažnju nekoliko sekundi; taman toliko da ubedite sebe da ne možete da pomognete.

Medjutim, da li je to baš tako?

U kom god delu Srbije da živite, svakodnevnica je poprilično slična. Radnim danima kafići su puni, a vikendi su uglavnom rezervisani za klubove, diskoteke, kafane i splavove.

Apsolutno svako ima pravo da posećuje takva mesta ako u njima stvarno uživa. Posle radnog dana ili na pauzi tokom predavanja, svi imamo prava da damo sebi oduška i popijemo, recimo, jednu šoljicu espresa.

IPAK, zapitajte sebe, šta bi se desilo kada bismo se svi „žrtvovali“ samo jedan dan ili jedan vikend.  Jedno piće u kafiću predstavlja nečiji obrok, a žrtvovanje tog jednog pića može doneti mnogo bolje rezultate nego ono „kada će više nešto da se promeni“. Promeniće se kada se promenimo mi. Drugi odgovor na to pitanje ne postoji.

Poenta onoga što želimo da kažemo je da deo plata koji ostane nakon plaćenih računa uglavnom ode na nebitne stvari. Apsolutno smo svesni da ne ostane mnogo, ali i to malo neko ne može da priušti.

Nije uopšte teško biti human! Ne, ni najmanje. Potrebno je samo malo dobre volje i mnogi problemi bi mogli da budu rešeni.

U zemlji od oko 7 miliona stanovnika žrtvovanjem jedne šoljice espresa, prikupili bismo…pa izračunajte sami. Još važnije, imali bismo mnogo manje gladne dece koje još uvek nisu mogle da vide kako život stvarno izgleda. Mnoge nesrećne porodice, koje ne traže mnogo, bismo mogli da učinimo srećnim.

Šta bi bilo kada bismo žrtvovali neke druge stvari? Rezultati bi bili ogromni.

Poruka naše organizacije je jasna – NE OKREĆI GLAVU. Srpska deca ne mogu da čekaju.

Pomozi!

Jedno, tada još nepunoletno, dete sa ovih prostora dobilo je pre mnogo godina veliki koncertni Steinway klavir kao nagradu za prvo mesto na međunarodnom takmičenju mladih pijanista u Milanu. Mislilo je tada ono, sad kad „izbaci“ roditelje iz spavaće sobe ili, ako klavir ne stane tamo, moći će sigurno u dnevni boravak, ako ne ni tamo, ma porušiće sve zidove ako treba, ima da stane makar dete sedelo tj. sviralo sa klavirske stolice u trpezariji…

Al’ ne lezi vraže. Stenvej, najkvalitetniji instrument u svojoj klasi u celom svetu, nije mogao tek tako da stigne u njegov grad. Trebalo je da se plate i specijalan transport i porez i carina i verovatno još neke takse. I tako. Ukupni troškovi nisu bili ni blizu cene te magične drvene kutije, ali ipak ogromni za njegovu porodicu, čak i ako bi se eventualno odobrio neki dugoročni kredit za sve te dažbine. A roditelji su mu bili „normalni“ ljudi i, kao i skoro svi drugi roditelji tada, svakodnevno su odlazili na posao i imali sve ono što je bilo dovoljno za nekakav običan život.

Dakle, dete nije bilo siromašno, tačnije, nikada se nije tako osećalo u svom dosadašnjem životu. Ustupilo bi u zamenu za Stenvej svoj Petrof – najdraži instrument, i radni sto, i muzičku enciklopediju, i metronom… dalo bi sve što trenutno ima. Pri tom je mislilo na polovni pijanino češke proizvodnje, izvađen iz neke potopljene ratne podmornice iz davnih vremena, koji mu je otac kupio na buvljaku kada je slučajno naišao na tog upornog prodavca kojeg je, onako usput, samo pitao za cenu. Nije koštao mnogo, iako je mnogo više vredeo. Tako je dete i otkrilo, čim mu se pijanino uselio u predsoblje (jer nije mogao da stane baš bilo gde) da ima talenat, da kažemo, za muziku.

Posle je ono napravilo, srpskim jezikom rečeno, karijeru, i to ne ovde, nego negde na Zapadu. I muzičku akademiju je završilo u nekoj drugoj zemlji koja ga je pozvala da kod njih studira baš na osnovu nagrade sa tog takmičenja. I detetu je, sa još uvek nepunih 18 godina, pružena mogućnost da samo izabere profesora. Svi „kandidati“ su bili svetski poznati pijanisti i pedagozi, i svi su želeli da im ono bude student.

I onda, kada to nekadašnje dete samo sebe uporedi sa nekim vrtoglavo talentovanim afričkim izvođačem na tam-tamu za koga niko, osim lokalnog stanovništva ili tam-tamera, nije čuo, shvati da je ipak imalo mnogo, mnogo sreće. A neko dete danas u Srbiji, jedno od 45% od ukupne dece u Srbiji, obraduje se do nebesa kada nekim čudom, niotkuda, od nepoznatog darodavca dobije veliku plišanu gračku, prvu pravu igračku u svom sedmogodišnjem životu.